Kratak istorijat ruža za usne

U ovom ili onom obliku, ruž za usne je bio u upotrebi još od nastanka prvih civilizacija i uvek je bio deo modnog stava svog korisnika. Još pre 5000 godina u Mesopotamiji, ljudi su nanosili prah mrvljenog poludragog kamenja na usne i oči.

Stari Egipćani su, na primer, koristili Kanu da bi svojim usnama dali neoubičajenu boju. Prema Meg Cohen Ragas i Karen Kozlowski u njihovoj knjizi, „Read My Lips: A Cultural History of Lipstick,“ stari Egipćani su koristili i crvenkasto ljubičasti pigment jedne vrste smeđe alge koji u svom sastavu između ostalog sadrži živu, jod i brom, ne znajući da je potencijalno veoma otrovan. Kleopatra je svoje usne bojila smesom dobijenom od isitnjenih mrava sa dodatkom karmin buba od kojih je dobijala zagasito crvenu boju. Šta ćete, za lepotu – sve! Ako je verovati blesavoj Vesni Radusinović, kod starih Egipćana su žene crvenile svoje usne kada bi želele da promovišu pružanje usluga felacija. Mada, definitivno se ne može poreći asocijacija ovakvog izgleda usana sa pojačanom ženskom seksualnošću. Iako pojava prvog (kakvog takvog) make up-a ima ovako duboke korene, put do njene konačne i potpune društvene prihvaćenosti je bio dug i stenovit.

Ruž je počeo je da dobija na popularnosti u XVI veku, za vreme vladavine kraljice Elizabete I koja je unela u modu jako bleda lica i upadljive, skoro crne usne. Tada su se ruževi pravili od pčelinjeg voska i biljnih pigmenata. Jedan engleski pastor, Tomas Hol (Thomas Hall), koji je imao dovoljno entuzijazma i slobodnog vremena da načini pisano delo pod nazivom „Gnusnost duge kose“ („Loathsomeness of Long Haire“, 1653), poveo je narodni pokret čiji je zvanični stav o bojenju delova lica bio nešto kao – „Đavolja rabota“, a da one žene koje prinose četkicu svojim usnama pokušavaju da ostatak „poštenog sveta“ obmane i uhvate u zamku. Govorio je da one potpaljuju oganj strasti u srcima onih koji na njima zaustavljaju svoj pogled.

Britanski Parlament je 1770-te doneo zakon o zabrani ruža za usne, izjavljujući da „se ženi, za koju se dokaže da je zavela muškarca i navela ga na brak koristeći kozmetičke proizvode, može suditi zbog veštičarenja.“ U svojoj knjizi Džesika Pelingston (Jessica Pallingston),“Lipstick“, kaže da je u XIX veku kraljica Viktorija javno izjavila da je šminka nepristojna pojava. Na šminku se gledalo kao na nešto krajnje vulgarno i ono što koriste samo glumci i prostitutke. Kozmetika je tada bačena u drugi plan, a bledilo lica se smatralo za modni prioritet skoro čitav vek.

Tokom Drugog Svetskog Rata nošenje ulepšanog i nasmejanog lica, potpomognuto od strane filmske industrije, donelo je puderu za lice i karminu novi stepen uvažavanja. Za građanke zemalja pod uticajem rata, „stavljanje novog lica“ postalo je nešto kao patriotska dužnost i njihov skromni doprinos dizanju morala. Tridesetih godina XX veka, industrijski lideri kao što su Helena Rubinštajn i Elizabet Arden, otvorili su prve salone lepote u kojima je bilo raznih usluga – od masaža lica i frizeraja, sve do saveta za šminkanje. E, tu je sve počelo da liči pomalo na ovo danas! 1990-te godine, kompanija Lip-Inc, patentirala je novu tečnu formulu polupermanentnog ruža za usne bez voska.

Po anketi iz 1996-te koju je sprovela kompanije Shisedo Cosmetics iz Tokija, 87% žena u Americi je priznalo da je ostavilo trag karmina na neželjenom mestu. 8-)